Šta sve zapravo krije najmanja i najstarija država severne Afrike?
Tunis je po površini, ali i po broju stanovnika najmanja država severne Afrike. Veliki deo zemlje je pod pustinjom (Sahara), ali je onaj preostali veoma plodan. Ovome ide u prilog i činjenica da se Kartaginska imperija razvijala na prostorima današnjeg Tunisa, a bila je poznata kao velika žitnica Rimskog Carstva. Danas je Tunis poznat po proizvodnji maslina (priča se da ima oko 60 miliona stabala), badema, urmi i raznog drugog voća. Poznat je i po rudnicima fosfata koji se koriste za proizvodnju đubriva, ali i u vojnoj industriji.
Sa prosečnom starosti od 32 godine, ovo je najstarija nacija u Africi. Većina stanovništva se izjašnjava kao arapsko (99%), ali su isto tako najčešće berberskog porekla. Većina mladih govori arapski, francuski i engleski, a u srednjoj školi je obavezno učenje i jednog dodatnog stranog jezika. U ponudi su nemački, španski, italijanski, ruski i kineski. Fantastično!
Zbog mnogih spoljnih uticaja tokom istorije, u svim elementima društva, arhitekturi, kuhinji - mogu se primetiti elementi francuske, italijanske, afričke, arapske i mediteranske kulture... Meni se posebno dopala hrana u Tunisu baš zbog različitih uticaja i mikseva.
U Tunisu se 2011. godine dogodila velika revolucija, slična onima koje su se desile i u zemljama u okruženju. Čuveno arapsko proleće. Lokalno stanovništvo je uvereno da se sve spontano iniciralo i da u samom procesu započinjanja revolucije nije bilo stranog faktora. Isto to, ne mogu da tvrde i za dešavanja posle revolucije. Mladi kažu da su zadovoljni posledicama revolucije koji se odnose na slobodu govora i javnog izražavanja mišljenja, ali kao negativno ističu ekonomsku situaciju koja je po njima bila znatno bolja pre promena.
Moja misija da konačno ogolim Tunis iza onih turističkih kataloga
Letovanja u Tunisu se godinama unazad, rade od strane naših turističkih agencija. Uvek pomalo stidljivo, u senci najpopularnijih destinacija na našem tržištu (Grčka, Turska, Egipat), Tunis je uvek uspevao da pronađe svoju klijentelu, kojoj je imao šta da ponudi. U narednim sezonama se očekuje da se značajnije pozicionira na našem tržištu. Ideja mog boravka u Tunisu je bila da obiđem najpoznatija letovališta na obali, ali i da se otisnem na jug zemlje - u Saharu, kako bih osetio neki drugi šmek i stekao malo drugačija iskustva. Na obali sam posetio Hamamet, Tunis (glavni grad), Sus, Monastir, a tokom posete jugu, obišao sam i El Jem, Matmatu i Tozeur.
Raspale kuće sa vratima od milion dolara i prve mačke Hamameta
Ovo je bio prvi grad na mom letovanju u Tunisu. U Hamametu sam posetio gradsku Medinu. Uske ulice, sa mnogo mačaka i savršeno ukrašenim vratima su mi bile prve impresije i prvi kontakt sa gradovima. Mačke se ovde smatraju najčistijim životinjama. Godinama su imale bitnu ulogu u suzbijanju glodara u zbijenim, ograničenim i ne baš čistim gradovima. Psa nigde nećete videti na ulici u Tunisu. Ulazna vrata su u Tunisu posebna priča. Kuća može da bude u najraspalijem stanju, ali će biti ukrašena i dekorisana kao pravo umetničko delo. Razlog - jednostavno tako vole. I tako je bilo u svim gradovima koje sam posetio u Tunisu, samo su se menjali stilovi ukrašavanja. U Hamametu sam bio smešten u hotelu Concorde Marco Polo. Hotel je prilično veliki, sa veoma dobrom hranom (ukusna i šarenolika ponuda) i odličnim sobama koje su bile besprekorno čiste. Plaža je široka, a bazen vrhunski i ogroman.
Jedan ludi dan u epicentru istorije
Glavni grad se zove kao i država - Tunis. Ovo ponekad unosi konfuziju na našem jeziku, ali recimo u engleskom postoji jasna razlika. Tunisia je ime za državu, a Tunis je ime za grad. U glavni grad sam došao na jednodnevni izlet koji je u standardnoj ponudi agencija. Tokom izleta se obilaze mesta od izuzetne istorijske i kulturne važnosti za ovaj deo sveta - muzej Bardo, stari deo grada, Kartagina, Sidi Bou Side... Krenimo polako.
Nacionalni Muzej Bardo je pravo mesto za upoznavanje sa istorijom ove Tunisa. Smešten je u palati koja je ranije bila sedište vladara, a sadrži najveću kolekciju mozaika na svetu. Zanimljivo je da je otvoren 1960. godine, a svečanu vrpcu je presekao predsednik SFRJ - Josip Broz Tito. Uz Nacionalni Muzej u Kairu, predstavlja najznačajniji centar kulture u Severnoj Africi.
Prošetao sam glavnom ulicom koja i je šoping zona, a prolazak kroz nju može da bude pomalo naporan zbog velikog broja trgovaca koji će vas vući za rukav kako biste ušli u njihovu prodavnicu. Prošao sam pored džamije Zitouna koja je glavna džamija grada, a ulaz je dozvoljen samo pripadnicima islamske veroispovesti. Ručao sam u jednom od najpoznatijih tradicionalnih restorana u gradu koji se zove Fondouk El Attarine. Sve po tuniskom običaju - brik, kuskus sa jagnjetinom i creme brulee. O hrani u Tunisu malo kasnije više detalja. Napustio sam stari deo grada i ušao u savremeni koji je razvijen tokom kolonijalne ere - Ville Nouvelle. Ovim delom dominira velika avenija Habiba Bourguibe gde se nalazi i spomenik prvom predsedniku Republike Tunis. Ova avenija se često poredi sa Jelisejskim poljima, najpoznatijom ulicom Evrope.
Kartagina je nekada bila jedan od najrazvijenijih gradova sveta. Njenu istoriju možemo da podelimo u dve epohe. Prva epoha je vezana za feničansku Kartaginu. Bila je glavni grad feničanske države koje je dugo vladala ovima prostorima i Mediteranom. U jednom trenutku je osvojena od strane Rima i postaje vitalan deo Rimskog Carstva. Grad je uništen pa potom i obnavljan, a ta epoha je vezana za postojanje Rimske Kartagine. Danas su od nje ostale samo ruševine.
Neko bi rekao da je Sidi Bou Said deo glavnog grada, a neko ga smatra gradom za sebe. Ovde sam proveo nekoliko sati popodneva. Ovo je gradić sa nekog od kikladskih ostrva, prenet na tlo Afrike. Ne, ovo je Mediteran. Ovo naseljeno uzvišenje iznad mora, sa belim kućama i plavim prozorima i uskim i strimim ulicama je u ovom koloritu od 1920-ih, kada je na nivou naselja dogovoreno da se dalje razvija u ovom duhu. Ova kombinacija boja ima i svoju praktičnu primenu - bela se manje zagreva tokom vrelih letnjih dana, a specifična nijansa plave, po njihovoj praksi, odbija insekte. Tokom sezone, ovde vrvi od turista.
Mesto gde Tunis odjednom zaliči na Italiju
Port el Kantaoui je jedan od najpoznatijih turističkih centara Tunisa. Deluje veoma novo i uređeno. Koncipiran je na bazi velikih hotelskih kompleksa koji se nalaze jedan do drugog, duž obale mora. U večernje šetnje sam išao do obližnje luke koja je, iako mala, veoma lepo uređena u mediteranskom stilu, sa nekoliko kafića i restorana koji oplemenjuju atmosferu. Imao sam utisak da se nalazim u Italiji. Hotel Concorde Green Park Palace mi je bio baza u mestu Port El Kantaoui. Hotel je veliki, savršeno održavan, sa perfektnim sobama i terasama sa lepim pogledom. Hrana je bila odlična. Plaža je veoma dobra, a bazen veoma sličan onom iz hotela u Hamametu. Ukratko, sve što je potrebno za pristojan odmor.
Najveći turistički hit u Tunisu i medina gde te trgovci zapravo puste da dišeš
Sus je verovatno najpoznatiji grad Tunisa na našim turističkim mapama. Odvojio sam jedno prepodne za posetu starog centra i gradske medine. Unutar zidina starog grada - mešavina arapskog, andalužanskog i mediteranskog uticaja. Gusta mreža šoping ulica sa, ne toliko napornim, trgovcima. Ovo je bilo pravo iznenađenje. Iz tog razloga sam odlučio da ovde nabavim suvenire. Keramika, proizvodi od maslinovog drveta i vrata (opet ta vrata!), su nešto što me asocira na letovanje u Tunisu i što sam nabavio u prodavnici kod prijatnog dekice.
Monastir i istorijska lekcija o predsedniku koji je zauvek promenio pravila igre
Grad neodoljivog mediteranskog šarma. Na trenutke podseća na primorske gradove Španije. Ipak, stara gradska medina je tu da nas podseti da se ipak nalazimo u Africi. Posetio sam i marinu u Monastiru gde sam imao priliku da uživam u restoranu nacionalne kuhinje i kosmopolitskom ambijentu.
U Monastiru sam posetio u mauzolej Habiba Burgibe. Habib Burgiba je bio prvi predsednik Tunisa i jedan od najzaslužnijih za sticanje nezavisnosti od Francuske. Sproveo je velike društvene reforme i zahvaljujući njemu, Tunis je i danas znatno progresivniji u odnosu na zemlje u okruženju. Danas se u mauzoleju možemo detaljnije upoznati sa ovim delom tuniske istorije, ali i sa 30 godina dugom vladavinom Habiba Burgibe koji je ovde sahranjen.
Tokom boravka u Monastiru, bio sam smešten u hotelu Iberostar Selection Kuriat Palace. Hotel je jednostavno savršen. Hrana ukusna i visokog kvaliteta, bazeni za sve uzraste, sobe prefektne, plaža najbolja od svih hotela koje sam posetio tokom boravka u Tunisu.
Vreme je za Saharu i epsku drumsku avanturu od 1.200 kilometara
Konačno idem na jug Tunisa! Ovaj izlet bih nazvao pravim proputovanjem. Zapravo, to je krug od 1.200 km po unutrašnjosti Tunisa, gde se obilaze najatraktivniji turistički lokaliteti u zemlji. Izlet se u ovoj formi realizuje godinama unazad i traje 2 dana, sa noćenjem u jednom od gradova u saharskoj oazi. Išao sam u blago modifikovanoj varijanti pa mi je izlet trajao duže zbog potreba posla, ali sam obišao identične lokacije koje se obiđu i tokom standardnog izleta.
Stara arena u El Jemu je prva lokacija koja se obilazi na izletu. Služila je za borbe gladijatora u periodu dok su ovi delovi pripadali Starom Rimu. Bila je treća građevina po veličini ovog tipa u svetu i primala je preko 35.000 posetilaca. Veća od nje je samo Koloseum u Rimu i arena u Aleksandriji. Pre nekoliko godina je rekonstruisana jedna tribina, a danas se na njoj zbog izuzetne akustičnosti i ambijenta održavaju muzički festivali.
U mestu Matmata se zastaje kako bi se napravila pauza za ručak i posetilo neko od mnogih berberskih domaćinstava u ovoj regiji. Ko su zapravo berberi? Oni su starosedeoci u ovom delu Afrike. Oni su već bili tu kada su kroz istoriju dolazili drugi, osvajali, eksploatisali i povlačili se. Oni su bili tu i pre nego što su arapi konačno naselili ove delove. Sebe često nazivaju Imazigeni, što u bukvalnom prevodu znači slobodni ljudi. Žive skromno u kućama uklesanim u stene, bave se poljoprivredom i trude se da žive odsečeni od današnjeg načina života. Upoznao sam ih. Ugostili su me tradicionalnim obrokom - domaćim hlebom, mešavinom meda i maslinovog ulja koje sami proizvode i čajem. Deluju srećno. A tek pre neku godinu su dobili vodovod.
Sledeća stanica na izletu je avantura centar na obronku Sahare. Ovde možete da odaberete da li ćete da vozite kvadove po pustinji ili da jašete kamile. Odabrao sam obe aktivnosti. Imajte na umu da sunce ovde prži. Ali baš prži. Temperatura je bila oko 50 stepeni, iako je bilo oko 17h, dok se mobilni telefoni sami gase zbog pregrevanja baterije. Pritom, nije samo temperatura u pitanju, celokupan uticaj pustinje vam dodatno sve čini težim ukoliko niste aklimatizovani. A nisam bio. Vožnja kvadova mi je bila bolja u Egiptu zbog kvalitetnije opreme i zanimljivije rute kojom se vozilo, ali je jahanje kamila nezaboravno iskustvo. Traje oko sat i po sa zadržavanjem radi fotografisanja na saharskim dinama. Zbog ovog sam došao u Tunis, a odavde nosim snažne impresije, a nekoliko ljudi iz grupe je odavde "ponelo" sa sobom i sunčanicu.
Chott el Djerid je predstavljeno kao najveće slano jezero u Tunisu. Bez obzira što sam išao organizovanom turom, često sam pratio navigaciju kako bih znao kuda se krećemo. U jednom trenutku sam video da se nalazimo na sred jezera. Pogled kroz prozor autobusa se ne bi složio sa tim - nepregledna pustinjska ravnica u nedogled. U čemu je začkoljica? Chott el Djerid nije obično jezero. To su zapravo ploče od soli, koje kada na njih napada kiša, akumuliraju na svojoj površini određenu količinu vode. Tada zapravo postaje jezero. Veoma plitko jezero. U pojedinim delovima sam video slane ploče, jer je većina površine jezera bila pod nanosima peska.
Noćio sam u gradu Tozeur, koji je podignut u pustinjskoj oazi, među stotinama hiljada palmi. Uživao sam u noćnom kupanju na bazenu. Noćna temperatura tih dana je bila oko 36 stepeni.
Drugog dana izleta sam krenuo na obilazak lokaliteta u blizini Tozeura. Prvo sam posetio kanjon Mides. Atraktivno čudo prirode se nalazi na granici sa Alžirom. Zbog blizine granice smo imali dozvolu od vlasti da se zadržimo samo 15 minuta na ovoj lokaciji. Podsetio me je na Grand Kanjon.
Sledeća lokacija je oaza Chebika. Kao mali, u crtanim filmovima smo videli kako se predstavlja oaza u pustinji. E ovo je to mesto. Identično! U moru nepreglednog peska se podiže nekoliko hiljada palmi. A u sred palmi - jezero i potok. Voda u pustinji znači život. Čak sam na kratko i ušao u vodu kako bih se osvežio.
Predeli u ovom delu Sahare su veoma fotogenični. Zbog toga, neke lokacije u regiji su korišćene za snimanje poznatih filmova. Do njih se stiže pustinjskim stazama kuda je vožen reli Pariz - Dakar. Obišao sam scenografiju (još postoji) gde je sniman film Ratovi Zvezda (I deo), stenu u obliku kamile gde je sniman Engleski Pacijent, a prošao sam i pored uzvišenja gde je sniman jedan od filmova iz serijala Indijana Džons.
Grad Tozeur je poznat po palmama, a ova regija je prepoznatljiva u ovom delu sveta po proizvodnji urmi. Probao sam ih i zaista su dobre, ali mi se više dopadaju iranske. Obišao sam i uređeni park palmi nedaleko od centra grada. U njemu sam se na trenutak osetio kao da sam u džungli. Pored urmi, ovde sam video kako rastu i mini-banane. Nažalost, nisu bile zrele za degustaciju. Obišli smo i centar Tozeura. Drugačija arhitektura i znatno siromašnije nego na severu. Ogromna razlika. Ipak, ljudi na ulici su i ovde predusretljivi i ljubazni.
Po povratku sa juga zemlje planirana je poseta Keruanu, koji se nezvanično vodi kao verski centar Tunisa. Poznat je po Velikoj Džamiji, koja je najveći i najimpresivniji spomenik islama u severnoj Africi. Na veliku žalost, poseta nije bila moguća jer je baš taj dan, ceo grad bio stavljen pod karantin zbog povećanog broja zaraženih COVID virusom.
Hrana kao dugi ritual i spoj različitih kultura na tanjiru
Tunižani su veliki gurmani! Kuhinja im predstavlja izuzetan miks nekoliko različitih kultura. Ipak, deluje da su najviše preuzeli od Francuza. Vole da im obrok predstavlja ritual i da traje i okuplja ljude, da se tokom njega priča i uživa. Italijanska kuhinja je rasprostranjena u većim gradovima. Primese arapske kuhinje su izraženije na jugu zemlje i ističu se po načinu pripreme hrane i odabirom začina. Riba je važna namirnica, a nepisano je pravilo da se može konzumirati samo i isključivo onog dana kada je ulovljena. Sve ostalo smatraju skrnavljenjem. Vole i kroasane, bagete (jedu ih uz sve), pice, paste...
Brik je predjelo koje sam uvek imao na meniju. Francusko jelo, prženo testo punjeno jajetom i tunjevinom/piletinom/morskim plodovima. Za predjelo često služe i lagane salate. Za glavno jelo je namenjen dobar komad jagnjetine sa kuskusom. Ovo smatraju pravim obrokom, a meni se ukus nije dopao zbog specifičnih začina. Alternativa jagnjetini je riba koju služe sa testeninom. Dobar biftek je na meniju u specijalnim situacijama. Za dezert se služe različiti kolači sa bademima ili urmama. Ili creme brulee, najbolji koji sam ikada jeo. Često se služe voćni kupovi ili voćne salate radi osveženja. Bambaluni je nešto između krofne i uštipka. Nabavljao sam ga i na ulici. Kada sam kod osveženja, citronnade je tu nezamenjiva! To je zapravo limunada, ali u kojoj se melje i cedi i kora limuna. Smatraju da je njihov limun neprskan i organski i da je to što koriste limunovu koru sasvim legitimno. Malo je gorča, ali i aromatičnija. Odlična.
Mistični svet u koji Tunižani čvrsto veruju i o kom se govori samo sa strahopoštovanjem
Đini. Prvi put sam se susreo sa ovim pojmom pre nekoliko godina, tokom jedne "letnje bleje" na krovu zgrade u sred Beograda. Tokom priče sa Tunižaninom. I zakopkalo me je. Po dolasku u Tunis, prvo ozbiljnije pitanje koje sam postavio vodiču nasamo bilo je na temu đina. Ispričao je slične priče onima koje sam čuo one večeri. Tokom boravka u Tunisu, pričao sam i sa nekoliko lokalaca na tu temu. Primetio sam da na pomen te reči menjaju raspoloženje. Mistika.
Po verovanju muslimana, Bog je stvorio 3 sveta. Prvi svet je za Anđele, drugi je stvaran svet u kojem žive Ljudi, a treći je namenjen Đinima. Između ovih svetova mogu postojati određene konekcije. Najbolje je izbegavati te konekcije, zato što nekada mogu biti veoma snažne.
Mnogi ljudi u Tunisu čvrsto veruju u njihovo postojanje, najviše zbog priča iz naroda, ali i ličnih iskustava. Po verovanjima, Đini su sposobni da zaposednu ljudsko telo kako bi ga koristili. Imam je osoba koja je specijalizovana, da uz pomoć "Ruqyah" (slično našim molitvama), odvoji Đina od tela opsednutog. Većina će ovde pomisliti: "Dobro, nema više potrebe da čitam, ovo je previše", ali... Nekoliko sagovornika (koji su inače veoma kompetentni i obrazovani), mi je iznelo veoma potresna svedočanstva. Zamolili su me da ih ne objavljujemo, pa ću ovde svakako ispoštovati njihovu želju. Te priče su zaista jezive.
Po predanjima, Đini se sakupljaju oko vode i vole mrak. U stanovima, oni najčešće borave oko odvoda u kuhinji. Tunižani imaju običaj da prilikom pripreme ručka, nikada ne prosipaju vrelu vodu u slivnik da ne bi naljutili Đine. Čeka se da se ohladi pa se tek onda prosipa.
Skoro svi u Tunisu veruju. Oni što ne veruju su u fazonu - ne verujem, ali ih se plašim i poštujem. Meni ne postavljajte ovo pitanje, neće vam se dopasti odgovor.
Ovo je bila prava avantura! Uživao sam u aktivnostima i gurmanskim specijalitetima. Naučio sam da gledam na neke stvari iz istorije iz drugog ugla. Možda sam i bolje upoznao sebe na ovom putovanju. Ukoliko planirate putovanje u Tunis, preporučujem da idete na izlete kako biste se bolje upoznali sa ovom zemljom. Sa jugom Tunisa. Sa Saharom.